Feljton:Enigma Broz (1)      Četvrtak, 25. januar 2001

Jozef Klajn je pravo ime Josipa Broza

Šesti stepen u masona zove se Titus, pa je ime Tito verovatno tog korena

Piše: Dr Aleksandar Matunović

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/srpski/arhiva-index.html

Ovih dana izašla je iz štampe knjiga "Enigma Broz" s podnaslovom "Ko ste Vi druže predsedniče", autora dr Aleksandra Matunovića. Ovo je drugo dopunjeno izdanje istog naslova koje je autor značajno proširio i u kojem se nalazi, po svemu sudeći, odgovor na pitanje ko je ustvari bio Josip Broz višedecinijski vladalac države i partije u Jugoslaviji. "Glas" će u nekoliko nastavaka preneti zanimljive delove ove izuzetne knjige.

U rešenju Enigme Broz, pokušao je da mi pomogne i jedan Amerikanac jugoslovenskog, odnosno hrvatskog porekla, koji mi je poslao opširno pismo i dozvolio da njegovu sadržinu publikujem, s tim da čak ni inicijale njegovog imena i prezimena ne navodim.

Gospodin iz Amerike je visokoobrazovana ličnost sa završena dva fakulteta. Nosilac je velikog broja zvanja i titula kao i pisac nekoliko knjiga. Iz pisma se vidi da je veliki poznavalac masonskog pokreta, čak bi se moglo reći da je i sam mason - iluminat. Pošto u pismu ima veliki broj podataka od kojih su neki dobro poznati, ja sam iz pisma izdvojio po mom mišljenju malo poznate ili nepoznate podatke.

Kao i ja, gospodin iz Amerike Titovom ličnošću se ne bavi iz ideoloških, političkih, nacionalnih ili drugih razloga. Posredi je intelektualna radoznalost, objektivnost i istinoljublje. Prema njegovim saznanjima, Titov otac je bio Jevrejin Josip Klajn, veterinar, koji je radio na imanju poljske grofice Marije u koju se zaljubio i s kojom se oženio. U braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je Tito, a drugi Henrih.

Jozef je bio vrlo inteligentno i radoznalo dete. Sve je hteo da proba i pokuša. Sve mu je lako išlo od ruke. Rano je naučio jahanje, mačevanje, sviranje klavira i okretne igre. Klavir je bio njegova velika ljubav. Da je nastavio sa sistematskim vežbanjem, uz talenat koji je posedovao, smatra se da bi bio veliki pijanista. Kada je Tito posle rata u jednoj privatnoj vili pred Zdenkom Marasovićem, poznatim pijanistom, svirao Šuberta i Šopena, Zdenko je bio ushićen njegovim izvođenjem.

Jozefovi rođaci bili su poljski, a zatim meksički violinista Henrih Šerina i američki glumac Kirk Daglas.

Vido Latković (šef Katedre za slovensku fonetiku), analizirao je akcenat Titovog govora i našao da je to poljski govorni akcenat. Smatra se da se maternji akcenti u govoru nikad ne mogu izgubiti. Jozef je bio mason, član tajne organizacije "Slobodni zidari", čiji je cilj bio menjanje svetskog poretka na globalnom planu. Intelektualno i finansijski, ova organizacija delovala je preko svojih loža i banaka pojedinih zemalja.

Centri moći ove organizacije bili su Velika engleska i Francuska loža, kao i veliki broj loža širom SAD. Beograd je bio jedan od značajnih centara evropske masonerije. Najuticajniji i najradikalniji deo masona su iluminati (prosvetljeni). Iluminate je osnovao Nemac Adam Vojšaupt u 18. veku. Jezgro iluminata čine najveći svetski bankari. Maksima iluminata je: "Kada zli ljudi mogu da rade zlo da bi ostvarili svoje ciljeve, zašto mi ne bismo radili zlo da bismo ostvarili dobre ciljeve".

Jozef je s bratom učestvovao u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine u kojoj mu je brat ubijen ili poginuo, ne zna se tačno. Za vreme Oktobarske revolucije, Tito je stupio u ČEKA, odnosno NKVD. Dobio je novi identitet i upućen u Pariz.

U Parizu preko Francuske masonerije stupa u službu Intelidžens servisa (engleska obaveštajna služba) i upoznaje se s Čerčilom, koji je pripadao redu iluminata. Čerčil je Tita uveo u englesku masoneriju. Šesti stepen te organizacije zove se Titus (zadužen za socijalna pitanja). Otuda, najverovatnije, potiče njegov naziv Tito, odnosno njegovo konspirativno ime.

Tito je znao veliki broj jezika. Znanje poljskog jezika uvek je krio, iako mu je poljski bio maternji jezik. Mada je bio dvostruki agent, Tito je prvenstveno radio za svoj račun, odnosno interes. On je okrenuo leđa masoneriji, Staljinu i katolicizmu. Povremeno, kada mu je to trebalo radi realizacije ličnih ciljeva, on se vraćao starim ljubavima. Masoni, katolička crkva i Staljin ne samo da su bili protiv Kraljevine Jugoslavije, nego su bili i protiv njenog reintegrisanja posle Drugog svetskog rata. Oni su smatrali da je nagodba Čerčila sa Staljinom o podeli Jugoslavije na dva podjednaka dela za njih najprihvatljivije rešenje.

Tito je imao svoje ciljeve koje je nastojao da realizuje i u tome uspeo uprkos takvih oponenata. On je vešto koristio antagonizam tri velike svetske internacionale (masonske, katoličke i komunističke).

U cilju dezintegracije Jugoslavije, a posebno izdvajanja iz nje Hrvatske, masoni su u sadejstvu s ustašama, štićenicima fašističke Italije i Mađarske, i članovima VMR-a organizovali ubistvo kralja Aleksandra u Marselju. Po nalogu francuskih masona, povučeno je najuže kraljevo telesno obezbeđenje što je omogućilo ustašama i veemerovcima nesmetan pristup kraljevom automobilu.

Francuski masoni nisu dozvolili učešće članova jugoslovenske vlade u istrazi kraljevog ubistva. Kada su neki članovi jugoslovenske kraljevske vlade saopštili vest o ubistvu kralja Aleksandra njegovoj supruzi kraljici Mariji, ona im je rekla: "Vi ste ga ubili, znajući da su ta gospoda masoni".

Mnogi jugoslovenski komunisti bili su masoni. Najpoznatiji među njima bili su Moša Pijade, Koča Popović, Vladislav Ribnikar, Ivan Ribar, Boris Kidrič, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj, po nekima i Milovan Đilas. Tito je bio vrlo vešt političar. On se nije čvrsto vezivao ni za jednu organizaciju ili pokret. Čak i kada je bio vođa nesvrstanog pokreta, čija se politika razlikovala od politike Amerike i Rusije, on je nastojao da s američkim i ruskim vođama održava dobre odnose.

Enigma Broz (2)

Poljak jevrejskog porekla

Otac je bio veterinar, a majka Marija pripadala je poljskoj aristokratiji

Isto tako, nastojao je da održava dobre odnose i s katoličkom crkvom. Godine 1973. posetio je papu Pavla Šestog i s njim puna četiri sata vodio razgovor u četiri oka.

Ako se Titu pripisuje neko antisrpsko raspoloženje zato što je navodno bio Hrvat, to nije tačno. On kao mason-iluminat možda nije bio naklonjen Srbima, jer su Srbi svesno ili nesvesno kao ljudi koji ne trpe nikakve šablone ni uređenje njihovog društva protiv njihove sopstvene volje, uvek bili na putu masona, odnosno ostvarenju njihovih planova.

Čak i srpski masoni nisu bili verni poslušnici engleske, francuske i američke masonerije.

Slične podatke o Titovom poreklu dobio sam od gospodina R. R. koji mi je napisao da je na osnovu pouzdanih podataka doznao da je Titovo pravo ime Josip Klajn, Poljak, jevrejskog porekla. Titova majka Marija potiče iz poljske aristokratske porodice. Titov otac bio je veterinar pored koga je Tito zavoleo životinje i ta ljubav prema životinjama kod Tita je ostala do kraja života jako izražena.

Pokazalo se da Tito nije enigma samo za mene nego i za mnoge druge koji su nastojali da mi pomognu u njenom rešavanju. Više puta sam se pitao zašto Sovjeti posle Rezolucije Informbiroa, kada su na njega bili ogorčeni i kivni i kada su ga nazivali svakakvim imenima, nisu rekli nešto i o njegovom identitetu.

Na ovo moje pitanje odgovor sam dobio od gospođe Dragice Buđanovački, nastavnice iz Beograda. Tajno, slušajući emisije Radio Moskve, čula je kada je spiker jednom prilikom rekao:

- Jugoslovenski narode, ti živiš u velikoj zabludi. Čovek koji je na tvome čelu nije Josip Broz, Hrvat iz Kumrovca i metalostrugar za koga se predstavlja, već Josip Klajn, majarski Jevrejin, rođen u Belgiji. "Gospodin u belom", kako su ga u mondenskim krugovima zvali, nije metalski radnik, već aristokrata koji je bio stalni posetilac briselskih balova i miljenik belgijskih dama.

Kominterna je u saglasnosti sa sovjetskom obaveštajnom službom postavljala, finansirala, smenjivala i likvidirala sekretare i pojedine istaknute članove komunističkih partija drugih zemalja. Pri postavljanju za sekretare, više se vodilo računa o sposobnosti tih ljudi i njihovoj odanosti Sovjetskom Savezu, a manje o njihovom nacionalnom poreklu.

Titov prethodnik na mestu generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije postavljen je, smenjen i likvidiran, a da članovi jugoslovenske Komunističke partije nisu znali da on nije Srbin, već da se iza imena Milan Gorkić krije Poljak Josip Čižinski. Zbog toga ne bi bio presedan da se i iza imena Josipa Broza krije neka druga ličnost.

Sekretari komunističkih partija drugih zemalja bili su agenti SSSR-a, a te partije agenture.

Sovjetska obaveštajna služba bila je vrlo dobra i vrlo jaka organizacija koja je vodila dugoročnu politiku. Ona je pored partijskih agentura u stranim zemljama, a naročito u velikim evropskim i azijskim zemljama, imala i agente druge vrste i druge namene. Imala je svoje agente u najpoznatijim institucijama pojedinih zemalja, čak i u generalštabovima mnogih stranih armija.

Tito je kao agent Kominterne iz sovjetske obaveštajne službe upućen u Jugoslaviju sa zadatkom da se uključi u rad KPJ, da se afirmiše, da bi ga u određenom momentu Sovjeti mogli postaviti za sekretara KPJ.

On prvo počinje politički da radi i da se probija u zagrebačkoj partijskoj organizaciji, gde biva zapažen u borbi protiv frakcionaštva i biva podržan u tom od pojedinih drugova, među kojima je bio i Andrija Hembrang.

Da bi se afirmisao na jugoslovenskom planu, on sudu 1928. godine javno izjavljuje da je član jugoslovenske Komunističke partije i da ne priznaje nadležnim državni sud.

Godine 1937. Staljin je želeo da uništi staru Kominternu pošto je prethodno likvidirao sve revolucionare iz Lenjinovog perioda, među kojima su bili: Zinovjev, Kamenjev i Buharin. Uhapšen je veliki broj članova nemačke, španske, jugoslovenske, mađarske, poljske, bugarske, austrijske, estonske, letonske i drugih komunističkih partija.

U komunističkim partijama Meksika, Turske i Irana smenjeni su generalni sekretari. Staljin je ostavio samo one koji su kroz izdaju svojih najboljih prijatelja pokazivali vernost i odanost njemu. Komunistički bog, da bi se umilostivio, tražio je ljudske žrtve. Tito je izdao Milana Gorkića. Kao nagradu za to, on je postavljen za generalnog sekretara KPJ. To naimenovanje u Parizu su očekivali Sreten Žujović i Rodoljub Čolaković.

Rodoljub Čolaković je jednom prilikom, kada je na Tita bio nešto ljut, ispričao mome kolegi, profesoru Medicinskog fakulteta, a njegovom ličnom prijatelju (B.M.) - da je u Parizu jedno vreme stanovao zajedno s Titom. Tito je, prema kazivanju Čolakovića, svako poslepodne negde odlazio.

Jedne večeri, Čolaković je zatekao Tita gde pere krv s košulje i odela. Posekao sam prst, rekao je Tito. Povreda je tako ozbiljna da ću možda ostati bez njega. Zavoj na prstu nosio je dva dana. Treći dan zavoj je skinuo. Iako je pažljivo gledao, Čolaković na navodno povređenom prstu nije video posekotinu, ni bilo kakav drugi znak povrede. Posle ovoga, jasno mu je bilo da je Tito bio likvidator ili u najmanju ruku pomagao pri likvidaciji članova jugoslovenske KP, a možda i drugih partija. Verovatno da od tada počinje tvrdnja da Tito nije imao jedan prst. Godine 1938. Staljin je uhapsio i likvidirao veliki broj uglednih jugoslovenskih komunista.

Tada je Tito izdao ne samo svoje prijatelje, nego i bivšu ženu Pelagiju Belousovu. Ona je uhapšena kao agent Gestapoa. Posle njenog hapšenja, Tito je poslao pismo Staljinu u kome je napisao da nije mogao pretpostaviti da je njegova žena nepouzdana i tu svoju političku neopreznost okarakterisao velikom mrljom u svome životu. Ovim je još jednom pred velikim voždom položio ispit.

Nije on bio jedini komunista koji se peo preko palih žrtava. U tu grupu spadaju Toljati, Kaganović, Molotov i drugi koji su izdali svoje najbliže. Molotov, koji je bio jedan od najvernijih saradnika Staljina, nije smeo da ga zamoli da mu oslobodi ženu koja je ležala u zatvoru kao Jevrejka i nepouzdani elemenat.

Godine 1939. Staljin osniva novu Kominternu u koju ulaze provereni i njemu odani ljudi. Tito je bio čovek zadatka Kominterne i boljševičke partije, čovek zadužen za rad na rušenju Kraljevine Jugoslavije. U tom cilju, KPJ sarađivala je s ustašama i drugim neprijateljskim organizacijama.

Enigma Broz (3)

Povratak Mustafe Golubića

Piše: Dr Aleksandar Matunović

Staljin verovatno nije bio zadovoljan Titovim radom ili iz nekih drugih razloga, prema kazivanju načelnika Kabineta predsednika Republike Mirka Milutinovića, odlučio je da Tita smeni.

Vlada Popović, jedno vreme sekretar Komunističke partije Hrvatske i Mirkov odličan drug, u poverenju mu je rekao:

- Na moje ime 1941. godine, od Kominterne je stigla pismena depeša kojom se obaveštavam da je Josip Broz Tito odlukom ovog organa smenjen s funkcije generalnog sekretara KPJ kao nepodobna ličnost za vođenje partije u novonastalim uslovima. Zahtevano je da se sa sadržajem depeše sve članstvo odmah upozna. S depešom je upoznao Tita. Dogovorili su se da o tome nikome ništa ne govore, a da depešu unište. Pokazalo se da se Vlada Popović nije prevario u proceni Titovog jugoslovenskog opredeljenja.

Pošto nalog i depeša nije sprovedena u delo, u Beograd je odmah doputovao Mustafa Golubić, Staljinov čovek od velikog poverenja, verovatno s ciljem likvidacije Tita i još nekih nepouzdanih jugoslovenskih komunista.

Neko ga je iz beogradske partijske organizacije po naređenju "izvesnog druga" Golubića izdao Gestapou, koji ga je uhapsio i odmah zatim streljao.

Ako se na osnovu ljubavi prema određenim stvarima ili vrednostima, posebno kada je ta ljubav jako izražena, može naslućivati nečije poreklo, vredan pažnje je moj razgovor s Titom u jesen 1978. godine.

U Igalu za vreme terapije u bisernoj kadi, vidno raspoložen, Tito mi je rekao: "I ja ću biti bogat čovek. Imaću i ja pare. Izlaze mi sabrana dela za koja treba da dobijem veliki honorar".

Gledao sam ga začuđeno. Čudilo me je da ga je ta vest toliko uzbudila. Uzbudila njega, koji ima sve i kome ništa ne fali. Razmišljao sam šta da mu kažem. Prva misao koja mi je pala na pamet, a koja nije bila baš mnogo umesna, bila je:
- Druže predsedniče, zar za vas pare nešto znače?

Začuđeno me je pogledao kao da sam izvalio neku glupost.
- Druže doktore, čudi me od vas takvo pitanje. Zar ima čoveka kome pare ništa ne znače? Po čemu onda i meni pare ne bi nešto značile? Tačno je da ja imam sve, ali lično praktično nemam ništa. Sve ono čime ne možete slobodno raspolagati, to nije vaše. Ja čak i kada su u pitanju lične stvari ne znam šta je moje, a šta državno.

Značaj novca ni u komunizmu, a pogotovo socijalizmu, ne može se potcenjivati. Mi se zalažemo za robno-novčanu privredu koja se ne može vršiti bez novca.
- Slažem se da kapitalisti preteruju kada je u pitanju novac. Oni su novac glorifikovali. Za njih je novac merilo svih vrednosti. U njih je novac moć, vlast, privilegija, uspeh, prijateljstvo i zakon. S novcem se može sve postići, a bez novca ne može ništa.

Bez novca nema standarda, nema obrazovanja, nema nauke i umetnosti. Bez novca nema dobročinstva, kavaljerstva i humanosti. Bez novca nema prijateljstva, ljubavi i uživanja.

S novcem se čovek oseća moćniji, sigurniji, nezavisniji, slobodniji i preduzimljiviji.

Ljudi cene bogatstvo, dive mu se i žele ga. U nas, u odnosu na novac, postoje dvostruki pristupi i aršini. S ideološkog aspekta, teorijski se novac izjednačava s ostalim vrednostima kao što su: materijalna dobra i roba. Taj pristup je ideološki ispravan, ali s praktične strane u današnje vreme nema puno opravdanja.

Jedan japanski ekonomista tvrdi potpuno opravdano da roba i sve ostalo ima svoju vrednost samo ako se može novčano realizovati. Roba koja ne može da se proda nema nikakvu vrednost. Pamet, znanje i iskustvo imaju ili treba da imaju odgovarajuću novčanu vrednost.

Vi svoju pamet i svoje znanje prodajete preko svoje profesije. Pisac to radi preko knjige, umetnik preko umetničkog dela. Dok materijalna dobra i roba kod nas polako počinju da dobijaju svoju pravu novčanu vrednost, duhovna dobra i proizvodi duha još uvek su slabo vrednovana i slabo plaćena.

Slušao sam ga pažljivo. U njegovom govoru sve je bilo istina, ali istina koju nisam očekivao da bih od njega mogao čuti. Zamišljeno sam u njega gledao. On je to primetio i govor o novcu završio: "Pare su pare, druže doktore!"

Ja nisam ništa odgovorio. U sebi sam pomislio: sigurno da znam šta znači nemati para, jer sve do završetka studija najčešće ih nisam imao. Ne znam šta znači imati velike pare, jer velike pare takođe nisam imao. Pouzdano znam da je Tito uvek imao dosta para. Kao predsednik SFRJ možda najmanje, zbog čega mu jako nedostaju, i zbog čega im se tako raduje. Verovatno Tito potiče iz naroda čija je jedna od vrlo značajnih karakteristika velika ljubav prema novca. Njihova deviza je: novac treba ceniti, stvarati, posedovati, umnožavati i štedeti.

I posle ovog događaja, ja sam se pitao: ko ste vi, druže predsedniče?

Enigma Broz (4)

Uloga Ivana Krajačića

Ovih dana izašla je iz štampe knjiga „Enigma Broz" s podnaslovom „Ko ste Vi druže predsedniče", autora dr Aleksandra Matunovića, čoveka koji je četiri godine bio njegov lični lekar. Ovo je drugo dopunjeno izdanje istog naslova koje je autor značajno proširio i u kojem se nalazi, po svemu sudeći, odgovor na pitanje ko je ustvari bio Josip Broz višedecinijski vladalac države i partije u Jugoslaviji. „Glas" će u nekoliko nastavaka preneti zanimljive delove ove izuzetne knjige.

Jedan od najvećih neprijatelja Sovjetskog Saveza bila je Kraljevina Jugoslavija, zbog čega su NKVD, kasnije KGB i Kominterna, nastojali svim silama da je razbiju preko Komunističke partije Jugoslavije, ali im je to slabo polazilo za rukom. Tito je trebalo da bude glavni izvršilac te zamisli, ali sticajem okolnosti i igrom sudbine, desilo se nešto sasvim suprotno. Tito je bio onaj koji je reintegrisao Jugoslaviju. Kao Hrvat, to nikada ne bi učinio, što najbolje pokazuje slučaj Hebranga i Bakarića.

Logično se postavlja pitanje - ako je Tito stranac, zašto je reintegrisao Jugoslaviju i sanjao o balkanskoj konfederaciji?

Sigurno ne iz jugoslovenskog patriotizma i altruizma, već iz ličnih interesa i pobuda. Da bi bio vođa, on je morao imati državu kojom će vladati. Što veća država, tim veći i vođa. Potvrda mišljenja o Titovim liderskim ambicijama koje su išle do lidera svetskog formata je - nesvrstana politika Jugoslavije.

Moje sumnje u autentičnost Titove ličnosti, za vreme mog boravka kod njega u svojstvu ličnog lekara, u poverenju sam izneo nekim ličnostima koje su ga dobro poznavale i koje su moje sumnje na direktan ili indirektan način potvrdile. Prilikom Titove posete Kumrovcu, odmah posle rata, njegovi najbliži ga nisu prepoznali. Govorili su da to nije njihov Jože, ili se on toliko izmenio da ga nisu mogli prepoznati, tvrde neki borci Pratećeg bataljona.

Šef kabineta Aleksandra Rankovića, Milutin Šuković, ispričao mi je kako je jednog dana, dok je on razgovarao sa Rankovićem, u kabinet nenajavljen upao LJubodrag Đurić i s vrata rekao: "Leko, siguran sam da Tito nije ona osoba za koju se predstavlja". Ranković, kao da je nešto znao, pokazao je glavom na Šukovića i Đurića, i rekao: "O tome ćemo drugi put razgovarati".

Rodoljubu Čolakoviću otvoreno sam rekao: "Vama je Tito oprostio izjašnjavanje za Rezoluciju IB-a. Mora da ste ga mnogo zadužili ili mu znate neke velike tajne koje ste na papir stavili i držite ih kao adut". On me je začuđeno pogledao i filozofski odgovorio: "Svaki čovek je tajna. Tito je tajna i to velika tajna, ali je najbolje za ovu zemlju da to i ostane".

Titov odnos sa Stevom Krajačićem zahteva posebnu studiju i posebno objašnjenje. Stekao sam utisak da se Tito plašio Steve Krajačića, zbog čega mu je sve dozvoljavao i sve opraštao. Tito je znao da je Krajačić bio oficir NKVD-a i do kraja života oficir KGB-a. Za vreme Rezolucije IB-a, Krajačić je dobio zadatak da Tita likvidira.
Tito je znao da je Krajačić zakleti antijugosloven, boljševik, nepopravljivi kominternovac, proustaški orijentisan Hrvat i veliki srbomrzac. Isto tako, znao je da je Krajačić u mnogo čemu negativna ličnost.

Sama njegova pojava i njegov izgled u čoveku su izazivali osećaj odbojnosti prema njemu. I pored svega toga, Krajačić je u svako doba mogao nenajavljen doći kod Tita i reći mu sve što drugi nisu smeli da mu kažu. U posebnim odnosima Tito je bio i sa Josipom Kopiničem, poznatim sovjetskim obaveštajcem i agentom Kominterne. Jovanka, znajući za takav njihov odnos, često je igrala na kartu Steve Krajačića i od njega tražila uslugu kada je htela da od Tita nešto iznudi.

Ovakav odnos između Tita i Krajačića mogao bi se objasniti jedino sledećim: Josif Franje Broz - mašinbravar i austrijski kaplar, verovatno je poginuo ili streljan u Rusiji. NKVD je njime identifikovao svog odabranog agenta koga su zajedno sa Pelagijom Belusovom, oficirom NKVD-a, uputili u Hrvatsku, odnosno Jugoslaviju.
Stevo Krajačić - oficir NKVD-a i kasnije KGB-a, u tome je igrao glavnu ulogu. On je Tita uveo u porodicu Broz kao njihovog sina Jožu, što mu nije bilo teško, jer se mlad čovek u liku brzo menja, a Brozovi Josipa nisu videli dugi niz godina.

Karakteristično je i to da se posle povratka iz Rusije Josip - odnosno Tito, vrlo kratko vreme zadržao u Kumrovcu. Otišao je u Veliko Trojstvo gde je nastavio da živi.

I pored vrlo verovatnih i ubedljivih indicija, kao i logičnih pretpostavki, ja sam svestan da nisam dobio, odnosno da nisam došao do sigurnog odgovora na pitanje - ko ste vi, druže predsedniče?
Ono što je nepobitna činjenica, to je da sam upoznao deo njegove ličnosti koji je nepoznat i osvetlio deo ličnosti koji je bio nedovoljno poznat.

Slažem se s mišljenjem Čolakovića da je Tito tajna, ali se ne slažem da treba da ostane tajna i sve ovo pišem, između ostalog, u tom cilju.
Nadam se da će jednog dana biti dobijen tačan odgovor na pitanje: ko ste vi, druže predsedniče, odnosno, ko ste vi, Josipe Broze Tito?

                  Tajna jedne tašne

Tito je imao jednu malu akt-tašnu, čini mi se od zmijske kože. Tašnu je uvek nosio sa sobom. Sadržaj tašne, pored ključa, bio je obezbeđen i malim katancem.

U dva navrata - prilikom ulaska u njegove prostorije, zatekao sam ga da pretura po tašni. U oba slučaja leđima je bio okrenut vratima, a tašna mu je bila u krilu. Kada bih ja ušao u prostoriju, tašnu je brzo zatvarao i delovao kao čovek koji je zatečen u nedozvoljenoj radnji.
Po tome sam znao da se u tašni nalaze neke za njega značajne stvari.

Posle Titove smrti, kod članova komisije za sređivanje Titove zaostavštine, interesovao sam se šta su pronašli u toj tašni. Jedan od članova komisije, ađutant Zvonko Kostić, rekao mi je da su u tašni pronašli, pored nešto zlatnog nakita, umrlicu Davorjanke - Zdenke Paunović, od 1. maja 1945. godine, izvod iz matične knjige venčanih sa Jovankom Budisavljević, 1952. godine, sliku Pelagije Belousove i kopiju izveštaja austrougarskog Ministarstva rata, s jeseni 1915. godine, u kojoj se nalazi spisak poginulih austrijskih oficira, podoficira i vojnika u vreme bitke u Galiciji. U spisku se nalazi ime kaplara Josifa Franje Broza.

Nađeni izveštaj ide u prilog iznetoj sumnji, odnosno mišljenju da Tito nije Josip Franje Broz iz Kumrovca, već da se iza toga imena skriva druga ličnost.

Enigma Broz (5)

Sumnje grupe penzionera

Piše: Dr Aleksandar Matunović

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/01/29/srpski/F01012801.shtml

Interesantno je pismo jedne grupe penzionera iz Beograda. Oni su nekim svojim istraživanjima došli do saznanja da je Tito vanbračni sin Čerčila i poljske grofice Marije, koja je bila jevrejskog porekla. Marija je živela u Varšavi, gde je Tito stekao visoko obrazovanje. Poljskog akcenta, kao akcenta maternjeg jezika, nikada se nije mogao osloboditi.

Prema njima, prijateljstvo Čerčila i Tita je prijateljstvo oca i sina koje je duboko i trajno. Penzioneri u pismu tvrde da Tito nikada nije radio u Smederevskoj Palanci i da je dokumentacija iz tog perioda namerno uništena.

To je pobudilo moje sećanje na Titovu posetu Smederevskoj Palanci, kada je u okviru fabrike otvorena spomen-soba i evocirane uspomene na Titov rad u ovoj fabrici.

Dok je Tito razgovarao sa rukovodiocima fabrike i partijskim funkcionerima, ja sam se namerno umešao u narod koji ga je dočekao da čujem njihove komentare. Dva starija čoveka razgovarali su glasno. Jedan od njih pitao je drugoga:
- Da li se ti Stanoje sećaš Tita? Ispade da je on u fabrici radio u isto vreme kada i mi, ali se ja njega uopšte ne sećam.

- Ni ja se njega ne sećam, odgovorio je Stanoje. Ne samo njega, nego i njemu sličnog.

Palanka je tada bila malo mesto i svi smo se međusobno dobro poznavali. Ne sećam se da je taj čovek stanovao u Palanci. Ovaj razgovor više sam shvatio kao provokaciju, jer mi ni na pamet ne bi mogla pasti takva drskost i smelost sa Titove strane. U toku naših dugih razgovora, primetio sam da je bio sklon - kada mu je to bilo potrebno - da činjenice izvrće i događaje prikazuje onako kako njemu odgovara da su se desili, a ne kako su se stvarno desili.

Smatrao sam da mu to sada nije bilo potrebno i da je vreme njegovog boravka registrovano u postojećoj fabričkoj arhivi i dokumentaciji koja to može da opovrgne, ili potvrdi.

Ako arhiva stvarno ne postoji, tvrdnje penzionera ne mogu se odbaciti. Tito se još jednom pokazao kao veliki opsenar i veliki glumac, a mi svi kao navijačka i nekritična publika.

Često se postavljalo pitanje, a i danas se postavlja, da li je Tito bio aktivan učesnik Oktobarske revolucije i Španskog građanskog rata. Na osnovu pisanja i njegove priče, Tito je u bici u Galiciji 1915. godine ranjen u levu lopaticu čerkeskim kopljem, zbog čega je proveo više od godinu dana u jednom ženevskom ruskom samostanu.

Više od godinu dana proveo je kao mehaničar - mašinista u jednom mestu pored Omska kod bogatog seljaka Isaija Džaksentijeva, koji je imao svoj mlin.

U Omsku je upoznao Pelagiju Belousovu i s njom se vratio u Hrvatsku, ali ne u Kumrovec nego u Veliko Trojstvo, gde su živeli nekoliko godina. Tito je tvrdio da je za vreme Oktobarske revolucije bio daleko od revolucionarnih zbivanja.

Međutim, svojim delom on je demantovao sebe, jer sve što je kao vođa jugoslovenske revolucije osmislio, uradio, ostvario i legalizovao, bila je verna kopija dela Lenjina, Trockog i Staljina.

Po njemu, jugoslovenska revolucija je autentična, a njegove ideje originalne i zasnovane na Marksovom učenju, što je samo delimično tačno, ako se stvari suštinski posmatraju. Za vreme rata, on se retko pozivao na Lenjina, nešto češće na Staljina, dok Trockog nikada nije spominjao, jer je Trocki bio anatemisan od strane Staljina.

Sva revolucionarna delatnost Trockog, koja je bila vrlo značajna, pripisana je Lenjinu i Staljinu. Trocki, ako se spominjao, spominjao se kao negativan primer. Najteža osuda nekog komuniste u vreme Staljina, bila je ako je isti proglašen trockistom.

Da nije bilo publicističke delatnosti Trockog nakon progonstva iz Sovjetskog Saveza, on bi i pored velikih zasluga za revoluciju, bio politički i istorijski mrtav. Zbog toga samo aktivni učesnici Oktobarske revolucije znali su pravu ulogu Trockog u njoj.

Uporednom analizom revolucionarne delatnosti i uloge Lenjina, Trockog i Staljina u Oktobarskoj revoluciji i revolucionarne delatnosti Tita u jugoslovenskoj revoluciji najbolje se vide njihove sličnosti i razlike, odnosno, može se zaključiti u kojoj je meri Tito koristio iskustvo svakog od njih pojedinačno i u kojoj je meri prihvatio i primenio metode sovjetske revolucije.

Veliki broj publikacija koje su izašle poslednjih desetak godina o Oktobarskoj revoluciji i njenim akterima Lenjinu, Trockom, Staljinu, Sverdlovu, Zinjajevu, Kamenjevu i Buharinu i drugim istaknutim revolucionarima, baca novo svetlo na ove događaje, prikazujući ih svestranije i kompleksnije, što je najvažnije istinitije od Staljinove istoriografije koju smo prihvatili kroz njegovu istoriju SKPB-a (istoriju Sovjetske komunističke partije boljševika).

Čovek sa velikim iznenađenjem danas saznaje ko su, pored ruskih revolucionara, bili inspiratori a ko finansijeri ruske revolucije i šta su bili njihovi ciljevi.

Samo aktivni učesnik Oktobarske revolucije, i to učesnik kome je mnogo šta bilo dostupno, mogao je da to tada vidi i upozna.

Isto tako, mogao je da se upozna sa metodama revolucionarne borbe i da ih kasnije primeni u drugim uslovima i na nešto drukčiji način. Kada ovo kažem, mislim na Tita. Ruska Oktobarska revolucija s pravom se može nazvati boljševička, a njeni učesnici boljševici.

Ona ne samo da ima malo veze sa marksističkim načelima revolucionarne borbe, nego sve marksističke postavke negira.

Rusija je u Prvi svetski rat ušla kao div, ali div koji je bolestan. Ruski div je primao udarce i razbacivao svoju ogromnu snagu, ali je bio nesposoban da udarce na odgovarajući i efikasan način uzvrati.

Protiv toga diva bili su ne samo njegovi neprijatelji Nemci i Austrijanci, nego i njegovi prijatelji Englezi, Francuzi i Amerikanci, zbog ideja svoje masonerije koja je smatrala da diva treba uništiti, odnosno srušiti Rusko carstvo zajedno sa Nemačkim i Austrougarskim.

Jevreji, koji su predstavljali značajan deo ruskog stanovništva, bili su s pravom najveći neprijatelj carskog režima. Uslovi njihovog života i rada u carskoj Rusiji bili su vrlo teški. Oni su bili diskriminisan narod i ako ih je bilo nekoliko miliona. Nisu mogli ni smeli imati nikakva nepokretna dobra.

Za sve nevolje carske Rusije, oni su smatrani najvećim krivcima i zbog toga su proganjani od carskog režima. Nije ni čudo što su Jevreji bili najveći zagovornici revolucionarnih promena, kao što nije čudo što su oni bili glavne vođe ruske revolucije i što su u Lenjinovoj vladi osim Staljina, koji je bio gruzijske nacionalnosti, sva ključna mesta zauzimali Jevreji.

Februara meseca 1917. godine, u Rusiji je došlo do Buržoaske revolucije koju je izvela Socijaldemokratska partija. Nakon pobede Revolucije, formirana je Privremena vlada na čijem čelu je bio Kerenski.

Privremena vlada prisilila je cara na abdikaciju i sa celom porodicom prognala ga u Sibir. Američki masoni i nemački Generalštab plašili su se da se u Rusiji ne uspostavi demokratska vladavina koja bi zemlju mogla izvući iz haosa, ponovo je dići na noge i ojačati.

Masonima je u Rusiji bio potreban haos za sprovođenje svojih ideja koja su predstavljale negiranje svake centralne vlasti i svih institucija sistema, koje onemogućavaju slobodno kretanje kapitala i vlast finansijske oligarhije.

Nemačkom Generalštabu haos u Rusiji odgovarao je radi likvidiranja Rusije kao vojnog protivnika i prebacivanja svojih trupa sa Istočnog na Zapadni front. Radi toga, Trocki je iz Amerike upućen u Rusiju sa punim koferom dolara, a Lenjina je nemački Generalštab preko Švajcarske i Finske prebacio u Petrograd. Sa Lenjinom u vozu bilo je oko 30 revolucionara i velika količina novca.

U osvajanju vlasti, Lenjin je postavio nekoliko načela iz kojih su proizilazile metode revolucionarne borbe. Prvo od tih načela bilo je - sva vlast sovjetima. Lenjin nije želeo da vlast deli sa menjševicima i eserima, ni sa bilo kojom frakcijom unutar socijaldemokratske partije. Da bi to ostvario, on je formirao Komunističku partiju boljševika koja je bila monolitna i u kojoj je vladalo jednoumlje. Partija je sve odluke vodećih revolucionara, a posebno Lenjina, morala bespogovorno izvršavati. Drugo Lenjinovo načelo je bilo: U osvajanju vlasti sva sredstva su dozvoljena.

U cilju pobede revolucije, nikakve žrtve nisu velike. Revolucija se ne sprovodi u belim rukavicama.

kraj